KADA ĆE BOR STVARNO BITI NAŠ GRAD ? (UMESTO UVODA)

Godinama gledam šta se događa oko nas i kao čovek koji nema prevelike želje, koji ne želi ništa više do da živi normalno (a reč „normalno“  u mom slučaju ima dosta skromnije značenje nego što je to slučaj u zapadnoevropskim zemljama), pitam se: „Treba li se uopšte upuštati u tu igru zvanu POLITIKA?“

Treba li se upuštati u IGRU u koju se teško i ulazi čistog obraza, a ako bi to i uspelo – pitanje može li se čovek sačuvati prljavštine dok je u njoj? Na kraju kraju krajeva ne znam nikoga ko je iz te prljave igre izišao neokaljan, makar i nije imao ni malo loše namere.

Ipak, prošlo je gotovo dvadeset godina od kako posmatram hulje kako se bogate na račun poštenih radnika, ili što je još gore – na račun toga što ne moraju nikome da polažu račune za to što polovina radno sposobnih ljudi ne može doći ni do kakvog, a kamo li pristojnog zaposlenja. Pristojno zaposlenje ne znači – kancelarijski posao i slično, već da uslovi rada i uložen trud, jednom rečju – RADNIČKA MUKA, budu uzeti u obzir prilikom obračunavanja zarada i da zarada bude adekvatna toj MUCI.

Mnogo sam energije protraćio na bes prema onima koji nas vode. Da sam samo tu energiju koju sam ulagao u psovke namenjene političarima usmerio na zidanje kuće recimo, ne bih sazidao već dvorac, nego Vavilonsku kulu. I pošto sam razgovarajući sa ljudima uvideo da nisam jedini koji tako misli, kome se to događa, slobodan sam da kažem da bi svi zajedno, bar Borani, ljudi ovog grada, NAŠEG?, energijom protraćenom na bes iskopali stotinu onakvih rupa kakav je recimo stari kop, iskopali i pretopili bezbroj tona proklete i blagoslovene rude, tog bakra kojim se licitira, čas ga ima, čas nema, jednom ovo, drugi put ono, napravili bi i novu topionicu i filtere ako treba (kao da mi nemamo dovoljno kreativne energije!) i šta još ne. I razgovarajući sa sugrađanima takođe sam uvideo činjenicu da nekom očito odgovara da stvaralačku energiju mladih u što ranijem uzrastu preokrene u rušilačku tako da izrasta sve više generacija osakaćenih u ovom ili onom smislu, ali psihološki pre svega.

Još jedna bitna stvar jeste POVERENJE. Zahvaljujući silnim prevarantima koji su i po više puta na iste fore prelazili preko naših grbača, mi više nemamo poverenja jedni u druge. A POVERENJE JE OSNOVNI PREDUSLOV POSTOJANJA SOLIDARNOSTI. Ne kažem da nismo u pravu. Svako istinsko poverenje gradi se na temelju sumnje, i onaj koji ne sumnja – taj ima neki problem sa mozgom. Ni ja sam više nikom ne verujem. Čast kao da je zaboravljena reč! Ali, dosta je više TRAĆENJA ENERGIJE! Dajte da na temelju sumnje izgradimo jednu organizaciju čiji će jedini cilj biti SOLIDARNOST. U kojoj niko neće biti vredniji, niti uzvišeniji od drugog. U kojoj će svako svakom moći sve da kaže. Gde će svaka sumnja biti proveravana, a oni koje zadužimo da vode naše poslove leteće naglavačke, i to u kontejnere, i za najmanju izdaju naših interesa. Dajte da sastavimo naše energije i usmerimo ih u istom pravcu. Neka naš program ima samo JEDNU JEDINU TAČKU. Mi smo radnici i mi hoćemo posao. Eto čitavog programa: POSAO I PLATA DOVOLJNA ZA PRISTOJAN ŽIVOT! Bez političkih priča, bez demagogije, proruske ili prozapadnjačke priče. Dajte da se ujedinimo da BOR PONOVO POSTANE GRAD RADNIKA, jer je to oduvek bio i jer to treba da bude. Ne zagovaramo vraćanje komunizma, ali ako misle da nam nametnu ovakav kapitalizam verujem da ćemo se složiti da nam ni prokomunističke revolucionarne varijante neće biti daleke jer oni dovode u pitanje PROSTU EGZISTENCIJU POŠTENOG RADNIKA! Šta treba da radimo da bi nahranili svoje porodice? Da obijamo prodavnice? Da trujemo tuđu decu drogom? Ili da uzmemo oružje pa da počnemo da se bavimo „ozbiljnijim poslovima“.

Razmislite ljudi, šta nam treba? GDE NAM JE DOSTOJANSTVO? I dokle će nas ovi odvesti ako ne budemo SAD ILI NIKAD reagovali?

Ono što nam treba je SOLIDARNOST ! Solidarnost najpre nas, građana Bora! Neka svako sredi stvari u svom gradu i čitava Srbija će za tili čas biti sređena. Treba nam da se okupimo, mi, radnici, zaposleni ili ne svejedno, jer posao nikom nije zagarantovan i u ovoj zemlji stvarno ne možeš nikada znati danas kakvu ti nevolju može doneti naredno jutro. Okupimo se svi mi koji nemamo dlake na jeziku, koji nećemo folirati, niti persirati jedni drugima, niti bilo šta prećutati. Ponavljam, SA SUMNJOM, poverenje dolazi s vremenom, ali je važno da se SOLIDARIŠEMO jer sami smo nemoćni protiv DRŽAVNE MAŠINERIJE LAŽI. SOLIDARNOST ZA POSAO I PRISTOJNU PLATU, pre svega, jer će samo tako doći do toga da BOR POSTANE LEPŠI I SIGURNIJI i da ponovo bude NAŠ GRAD! ZA BOR NAŠ GRAD!